Моју свестрану саговорницу Мирјану Петровић (56), дипломираног метеоролога по професији, није лако представити у неколико речи. Она каже да се надала науци, а постала домаћица, да је волела узбуђења, море, планине, далеке земље, а родила троје деце, што јој је подједнако узбудљиво. Мајка је и супруга, некадашњи падобранац, ронилац, планинарка, новинар, данас преводилац, предавач санскрита, грађанка села Дојкинци на Старој планини, где проводи свако лето. Документарни филм Додир у којем је учествовала добио је златну диплому на фестивалу Златни витез 2010. године, у селекцији еколошких филмова.



Мирјана је ауторка кувара Сунчева трпеза у којем је представила 68 самониклих биљака и око 400 рецепата за припрему јела, зачина, посластица, сирупа, чајева и облога заснованих на традиционалном знању и савременим искуствима. Чај од корена јагорчевине, проја од штавља, пире од броћа са луком, чорба од леблебија и љубичица, боквице са пиринчем, француска салата са маслачком и сланином – тек су нека од јела која можете спремити од састојака из природе.





















Печурке берем рано ујутру, а лековито ароматично биље око поднева кад спадне роса. Коприву берем чим устанем, па одмах од ње правим питу – описује ми Мира почетак једног свог летњег јутра на Старој планини.

"У кући коју смо направили ван села, на месту некадашње појате, немамо струју већ користимо соларне плоче. Лежемо у прве ноћне сате, а пре тога ложимо ватру, читамо књиге наглас и уживамо. Устајем око шест, осим кад идем у боровнице, тада се будим још раније јер је до њих далек пут. У току дана купамо се у реци или останемо код куће ако је велика припека" , преноси ми делић атмосфере живота на Старој планини где су, док су била мала, са њом лети боравила и сва њена деца.





















Природу воли од детињства, у школи је обожавала биологију и са садашњом кумом правила велике хербаријуме. Распусте током студија проводила је на Јадранском мору, пловећи чамцем са пријатељима, упознајући до танчина врсте риба и подводни свет. Али, како су године пролазиле, све чешће се враћала Дојкинцима.



















"Родила сам се у Београду, а у село сам као мала одлазила на сваке три - четири године. А онда сам касније схватила да је то моје место", искрена је.

"Није било лако доживети судар са природом. Људи се заносе тиме да је тај повратак природи налик романтичном филму и нису спремни на живи свет који буја, изложеност временским променама, блато и снег до гуше… Једни се прилагоде, а други схвате да то није за њих. Нисам за радикалне одлуке, сматрам да свако од нас треба да се врати Мајци природи онолико колико његова природа може да поднесе", објашњава ми у ресторану на Звездари, где смо се срели.



















"Ни мени није било лако у почетку јер сам, колико год да волим природу, на сваких петнаест дана имала потребу да сиђем до Пирота, да видим град. А данас се ноктима и зубима „држим“ за Дојкинце само да не морам да идем у тај градски хаос", каже Мирјана и додаје да живот у граду подразумева куповину хране која нам не стиже правовремено, док у природи видимо како биљке расту у право време и како нам природа сваке године „изврти“ тај круг хране.



















"Тада престанете да мислите да ћете икада остати гладни јер, кад прођу једне, стижу друге биљке, и тако из године у годину. Почетком јула стижу дивље јагоде, па за њима дивље трешње, па китњаче - ароматичне јагоде које расту на ливади. После тога иду малине, боровнице, џанарике, па зова, купина, брусница, јаребика… А да не говорим о фантастичним дивљим јабукама и крушкама", одушевљено истиче.



















Дуго смо разговарали, а од Мирјане сам, између осталог, сазнао и да, уместо да је купујемо у великим маркетима, у Београду можемо да уберемо дивљу шпарглу, као и да свака биљка од које правимо чај може и да се једе. Открила ми је да жито узима од Стеве из Баваништа, да га меље на свом млину и да сваког другог дана меси хлеб без квасца. Ова невероватна жена окупља и биљобере и држи им предавања и излете. За читаоце мог блога издвојила је два рецепта, а уколико вас је овај текст заинтересовао посетите Мирјанин сајт или наручите њену књигу.


Група биљобера на једној од активности


Чорба од јагорчевине

Потребно је: пола килограма листова и цветова јагорчевине, брашно (прекрупа),1 литар воде, жуманце, кашика павлаке, 2 кашике пармезана, сок од пола лимуна, со, бибер и уље. Јагорчевину очистити, опрати и кратко обарити. Оцеђену и ситно нарезану спустити на загрејано уље, досути мало воде и кратко динстати. Умешати кашику крупно млевеног брашна, додати бибер и со, и затим налити врелом водом. Поклопити и оставити да се кува десетак минута, па склонити са ватре. Када се мало прохлади, додати жуманце умућено са павлаком и сок од лимуна. Пред служење посути пармезаном. Потребно време: око пола сата.


Јагорчевина

Салата од свежих коприва
Потребно је: 200 g младих вршака коприве, 1 јабука, 1 мала главица црног лука, уље или мајонез за прелив, со. Опрати и добро осушити коприву, фино је исецкати (по могућству у миксеру), и помешати са ренданом јабуком и (или) луком. Посолити по укусу и прелити уљем или још боље мајонезом. Потребно време: 15 минута.

Мирјанин савет: коприву можете наћи на пијацама. Међутим, дискутабилно је где је убрана. Зато је најбоље да пођете на излет и сами је пронађете.




Ненад Благојевић
Фото: Мирјана Петровић, Александар Петровић


Текст преузет са http://pricesadusom.com/